Trista šezdeset druga godina, Carigrad. Prva sedmica Velikog posta donosi na gradske pijace raznovrsne namirnice: meso, ribu, povrće i hleb, dok hrišćani dolaze da kupuju, nesvesni zamke koju je postavio car Julijan Otpadnik. Njegova naredba je bila da se svaka hrana na pijacama poprskava krvlju životinja prinesenih idolima, što bi značilo da su hrišćani, koji poste, prisiljeni da biraju između kršenja postа i konzumiranja oskrnavljene hrane.
Julijan, koji je bio sinovac Konstantina Velikog i poznavao je hrišćanstvo iznutra, postavio je zamku, svesno targetirajući vernike na način koji će ih dovesti u moralnu dilemu. Međutim, u noći uoči subote prve sedmice posta, arhiepiskop Jevdoksije je imao viziju čoveka u vojničkom oklopu, koji mu je savetovao da ne kupuje ništa na pijaci, već da kuva pšenicu sa medom. Ova poruka bila je od presudnog značaja, jer je arhiepiskop okupio narod i oni su počeli da pripremaju pšenicu.
Kako se kasnije otkrilo, vojnik koji se javio Jevdoksiju bio je Sveti Teodor Tiron, mučenik koji je stradao pre više od pedeset godina. Njegovo čudo nije samo spasilo hrišćane od paganskog okaljanja, već je i postalo tradicija. Prva subota Velikog posta i dani pomena postali su simbol blagoslovenog jela, koljiva, koje se priprema od pšenice i meda.
Pšenica je izabrana iz više razloga, a jedan od najvažnijih je njen simbolizam. Hristos je govorio da je On pšenično zrno koje, ako padne na zemlju i umre, donosi mnogi rod. Apostol Pavle dodatno razrađuje ovu ideju u svojim poslanicama, objašnjavajući tajnu vaskrsenja kroz sliku zrna. Pšenica, kao simbol života i vaskrsenja, ima jedinstvenu sposobnost da kroz smrt donese novi život.
Hrišćani se ne hrane mrtvima, već se koljivo deli kao milostinja i u čast pokojnicima. Ovaj čin postaje simbol vere da smrt nije kraj, već prelazak u novi život. Svaka kašika koljiva predstavlja istinu u koju verujemo, a to je da će grobovi biti otvoreni i da će doći vreme žetve. Koljivo se priprema s ljubavlju, što dodatno povezuje vernike sa tradicijom i onima koji su živeli pre njih.
Pored toga, sveštenici podsećaju da je važno biti prisutan na Zadušnicama, kako bi se zapalile sveće za pokojne duše i donelo žito na osvećenje. Zadušnice nisu samo običaj, već trenutak u kojem ljubav prema upokojenima i vera dobijaju oblik kroz molitvu i simboliku koljiva.
Danas se na grobljima često ostavljaju bombone, kolači i plastično cveće, što se smatra pogrešnim. Priprema koljiva, biranje zrna i dodavanje meda ne predstavlja samo fizički čin, već i obnovu veze s prethodnim generacijama hrišćana, uključujući i figure poput Svetog Teodora i apostola Pavla.
U trenutku kada se suočavamo sa gubicima, crkva nas podseća da je svaki grob zapravo setva, a ne kraj. To može biti bolno, ali je i nadu donoseće. Priprema koljiva postaje čin ispovedanja vere u vaskrsenje, simbolizujući život koji se nastavlja čak i nakon smrti.
Koljivo, kao obredni simbol, predstavlja više od običnog jela. Ono je izraz našeg verovanja da smrt nije konačna, već prelaz u novo stanje postojanja. Ove tradicije i simboli nas podsećaju na to koliko je važno negovati sećanje na naše voljene, ali i održavati povezanost s našom verom i duhovnim nasleđem.
