U pravoslavnoj tradiciji, Zadušnice predstavljaju poseban dan kada se sećamo preminulih, a obeležavaju se na različite načine u različitim pomesnim crkvama. U srpskoj pravoslavnoj crkvi, Zadušnice su posebno značajne i obeležavaju se u nekoliko navrata tokom godine, pri čemu je posebno mesto dato Miholjskim zadušnicama, koje se održavaju uoči praznika Svetog Kirijaka Otšelnika, poznatijeg kao Miholjdan.
U drugim pravoslavnim crkvama, Zadušnice se priznaju pod različitim nazivima. U Ruskoj pravoslavnoj crkvi, na primer, postoje Roditeljske subote, koje se obeležavaju tokom godine i pružaju priliku za molitve za duše preminulih, kao i za posete grobljima. Ove subote se održavaju pred praznike, poput Svetog Dimitrija i Rođenja Svetog Jovana Krstitelja. U Bugarskoj pravoslavnoj crkvi, ovaj praznik se naziva Zadušnica, a obeležava se četiri puta godišnje, sa posebnim naglaskom na Veliku zadušnicu, koja se slavi pre Velikog posta.
U Grčkoj, poznate su Subote duša koje se obeležavaju u specifičnim terminima, dok u Rumuniji Zadušnice padaju subotom pred praznik Svete Trojice. U svim ovim tradicijama, zajednička nit je molitva za duše preminulih i činjenje milostinje u njihovu korist. Ove običaje povezuje duboko poštovanje prema preminulima i naglašava važnost očuvanja sećanja na njih.
Istorijski gledano, Miholjske zadušnice su zanimljive zbog svog porekla. Dr Lazar Mirković, u svojoj knjizi „Heortologija“, navodi da se ne zna tačno kada su se uvele ili zašto su vezane za dan Svetog Kirijaka Otšelnika. Prema Mirkoviću, ove zadušnice su prvi put uvedene u područjima Karlovačke mitropolije i Bosne, što ukazuje na potrebu za uspostavljanjem jesenjih zadušnica u tim regionima. Da bi se izbeglo bilo kakvo povezivanje sa Rimokatoličkom crkvom, odlučeno je da se jesenje zadušnice vežu za ovaj praznik, a ne za Dan svih svetih koji se slavi 1. novembra.
Miholjske zadušnice služe kao podsećanje na to da molitva za mrtve nije samo tradicija, već izraz ljubavi između živih i umrlih. Ove svečanosti su prilika da se okupe porodice, posete groblja i mole za duše svojih najmilijih. Na taj način, Zadušnice postaju trenutci duhovnog povezivanja i ponovnog uspostavljanja veze sa preminulima. U srpskoj pravoslavnoj tradiciji, Zadušnice su takođe prilika za okupljanje zajednice i jačanje socijalnih veza.
U svetu slabog sećanja, Zadušnice podsećaju na važnost očuvanja tradicije i sećanja na naše najdraže. Ove svečanosti omogućavaju ljudima da se suoče sa svojom tugom, ali i da proslave živote onih koji su otišli. U tom smislu, Zadušnice postaju ne samo dan tuge, već i dan ljubavi, zahvalnosti i ponovnog okupljanja porodice u čast preminulih.
U savremenom svetu, gde se često gubi osećaj za zajedništvo i povezanost, Zadušnice nude prostor za refleksiju i duhovno obogaćenje. One nas podsećaju na prolaznost života i važnost održavanja veze sa onima koji su nas napustili. Bez obzira na to kako se zovu i kada se obeležavaju, Zadušnice ostaju ključni trenuci u pravoslavnoj duhovnosti i predstavljaju most između živih i mrtvih, koji nas povezuje u jednoj zajedničkoj veri.
