Sutradan po potpisivanju Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, 10. juna 1999. godine, tadašnji generalni sekretar NATO, Havijer Solana, izdao je naredbu o prekidu agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Ovaj sporazum, koji je označio kraj vojne intervencije NATO, potpisali su britanski general Majkl Džekson, kao predstavnik NATO-a, i generali Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović, koji su predstavljali Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Prema ovim dogovorima, postavljen je rok od 11 dana za povlačenje snaga Vojske Jugoslavije i Policije Srbije sa prostora Kosova i Metohije. U to vreme, trupe KFOR-a, većinom iz zemalja članica NATO, ušle su na teritoriju Kosova i Metohije. Poslednji projektili NATO-a pali su na Srbiju 10. juna 1999. godine, čime je učinjena tačka na agresiju koja je započela 24. marta iste godine.
Agresija NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja je počela bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija, okončana je usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti 10. juna 1999. godine. Ključni preduslov predstavnika Jugoslavije bio je da međunarodno prisustvo na Kosovu bude pod okriljem Ujedinjenih Nacija. Tokom pregovora, predstavnici Jugoslavije insistirali su na vremenskom usklađivanju povlačenja svojih snaga sa dolaskom međunarodnih snaga, kako bi se izbegao bezbednosni vakum.
Vojno-tehnički sporazum postignut u Kumanovu temeljio se na političkom dokumentu od 10 tačaka, koji je dogovoren u Beogradu između tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića i predstavnika međunarodne zajednice, uključujući Martija Ahtisarija i Viktora Černomirdina. Ahtisari je donio predlog mirovnog plana, koji je bio ključan za prekid agresije NATO-a.
Nakon što je Milošević 3. juna 1999. godine prihvatio mirovni plan, Skupština Srbije ga je istog dana usvojila, a Vlada Savezne Republike Jugoslavije ga je odobrila. Tokom pregovora, Černomirdin je preteći ukazao na mogućnost nastavka agresije ako Beograd ne popusti.
Vojno-tehnički sporazum je sadržavao prekid neprijateljstava između NATO-a i snaga SRJ, kao i povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova u roku od 11 dana. Takođe, utvrđene su zone bezbednosti uz administrativnu granicu sa Kosovom, a KFOR se obavezao na razoružanje terorističke OVK.
Povlačenje vojno-policijskih snaga Srbije započelo je 12. juna 1999. godine, dok su međunarodne snage KFOR-a, koje su u početku brojale 37.200 vojnika iz 36 zemalja, preuzele kontrolu. Na Kosovu je istovremeno ušla i mala ruska formacija koja je prethodno bila stacionirana u Bosni, a njihova pozicija je kasnije legalizovana sporazumom u Helsinkiju.
Nažalost, nasuprot obećanjima, nakon povlačenja srpskih snaga, Srbi na Kosovu bili su izloženi čestim napadima i nasilju. Godinama kasnije, uspostavljena je civilna misija EU, EULEKS, koja je trebala da obezbedi vladavinu prava. Odluka da se vojska SRJ vrati u Kopnenu zonu bezbednosti omogućena je 2001. godine, dok je vazdušna zona bezbednosti ukinuta 2015. godine.
U februaru 2008. godine, Skupština Kosova proglasila je jednostrano nezavisnost, što su brzo prihvatile ključne zapadne zemlje. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti predviđala je povratak određenog broja pripadnika SRJ i Srbije, što se nikada nije ostvarilo. Prema ovoj rezoluciji, Kosovo ostaje sastavni deo Savezne Republike Jugoslavije, čiji je pravni naslednik Srbija.
