Bitka na Ivankovcu, koja se odigrala 18. avgusta 1805. godine, predstavlja prvu veliku pobedu srpskih ustanika nad turskim trupama tokom Prvog srpskog ustanka. Ova bitka označila je prekretnicu u borbi Srba za slobodu i oslobodilački pokret koji je trajao više od decenije. U toj borbi, srpski ustanici su prvi put porazili regularne vojne snage Osmanskog Carstva, čime su postavili temelje za dalju borbu protiv turske vlasti.
U toku leta 1805. godine, uz podršku Karađorđa, srpski ustanici su oslobodili nekoliko važnih gradova, uključujući Karanovac, danas poznat kao Kraljevo, i Užice, koji su tada bila ključna turska uporišta. Ustanici su naglašavali da se bore protiv dahija, odmetnika koji su zloupotrebljavali sultanovu vlast, a ne protiv sultanovog autoriteta. Međutim, uspehi koje su postigli izazvali su zabrinutost u Stambolu.
Sultan Selim III, u strahu od širenja ustanka, poslao je Bećir pašu, bivšeg beogradskog paše, kako bi pokušao da obuzda srpske ustanike. U međuvremenu, dahije su pobegle na ostrvo Ada Kale, gde su se okupili sa svojim pristalicama. Karađorđe je poslao vojvodu Milenka Stojkovića da ih napadne, što je dovelo do njihovog poraza.
Uprkos tome što su bili slabije opremljeni i brojniji od turskih snaga, srpski ustanici su se odlučno borili. Na čelu sa vojvodom Milenkom Stojkovićem, srpski borci su se utvrdili na Ivanovcu kod Ćuprije, gde su pripremili odbrambene pozicije. Njihov cilj bio je da spreče prolaz turskih trupa ka Beogradu.
Bitka je započela 18. avgusta, kada su turske snage pod komandom Hafiz-paše napale srpske položaje. U prvim danima borbe, Turci su koristili konjicu i pešadiju, ali su se suočili s jakim otporom srpskih ustaničkih snaga. Nakon žestokih borbi, turskim trupama je uspelo da zauzmu jedan redut, ali su njihovi napadi bili odbijeni, a srpski položaji su ostali netaknuti.
Nakon tri dana borbe, Hafiz-paša je odlučio da se povuče, a tokom povlačenja je teško ranjen jednim topovskim projektilom, što je dovelo do njegove smrti. Ova pobeda nije samo značila vojni uspeh Srba, već je imala i duboke političke posledice. Nakon bitke na Ivankovcu, karakter Karađorđeve bune se suštinski promenio: ustanak više nije bio usmeren samo protiv lokalnih odmetnika, već je postao šira borba protiv osmanske vlasti.
Osim toga, sultan Selim III je proglasio džihad protiv Srba, što je dodatno povećalo tenzije između srpskog naroda i Osmanskog Carstva. Ova pobeda na Ivankovcu postavila je temelje za dalju borbu Srba za nezavisnost i slobodu, i označila je početak kraja osmanske dominacije na Balkanu.
U narednim godinama, srpski ustanak će se razvijati, a bitka na Ivankovcu će ostati upamćena kao ključna tačka u borbi za slobodu. Ova borba nije bila samo vojna, već i kulturna, jer je oblikovala identitet srpskog naroda i njegovu težnju za samostalnošću.
U svetlu ovih događaja, bitka na Ivankovcu ostaje simbol otpora i hrabrosti srpskog naroda, koji se suočio sa nadmoćnim neprijateljem i uspeo da postigne značajnu pobedu u svom putu ka slobodi. Ova istorijska prekretnica je važna ne samo za srpsku istoriju već i za širi kontekst borbi za nacionalno oslobođenje na Balkanu.
