U savremenim partnerskim odnosima, često se može primetiti da žene preuzimaju ulogu majke prema svojim partnerima, što može izazvati frustracije i gušenje odnosa. Psiholog i psihoterapeut Jovana Stojković ističe da je u svakom braku obično jedan partner dominantniji, a to može imati značajan uticaj na dinamiku veze. Dok neki smatraju da je takva podela uloga normalna, drugi se suočavaju s problemima zbog prekomernog materinskog ponašanja žena prema svojim muževima.
U tradicionalnim porodicama, žene su često bile zadužene za odgajanje dece i vođenje domaćinstva, dok su muškarci bili glavni oslonac u finansijskom smislu. Međutim, kako se društvo razvija, tako se i ove uloge menjaju. Stojković objašnjava da je sve više porodica u kojima su uloge zamenjene, pri čemu muškarci preuzimaju brigu o deci, dok žene rade i ostvaruju karijeru. Ovaj trend, iako postaje sve više prihvaćen, još uvek se suočava s predrasudama.
Psiholog ističe da su neki muškarci skloni pasivnosti u svojim odnosima, što može biti rezultat emocionalne nezrelosti ili iskustava iz detinjstva, gde su imali dominantne majke. U takvim slučajevima, muškarci često biraju partnerke koje će preuzeti vođstvo u vezi, što može dovesti do problema s komunikacijom i emocionalnom povezanošću.
Žene koje neprestano brinu o svojim partnerima, govoreći im kako da se oblače ili pomažući im u svakodnevnim zadacima, često ne shvataju da ovakvo ponašanje može biti stresa za oboje. Stojković naglašava da su takve žene obično svesne svog izbora, ali se često žale na svoje partnere. One se u svojoj ulozi dominantne partnerke osećaju sigurno, ali posledice takvog odnosa mogu biti ozbiljne, uključujući gubitak strasti i privlačnosti između partnera.
Prekomerna briga može odražavati i strah od napuštanja. Ako žena odrasla u porodici gde je majka bila dominantna, može nesvesno ponoviti taj obrazac u svom braku. U takvim situacijama, ona bira pasivnog partnera i nastavlja s istim dinamikama. Previše pažnje prema partneru može biti maska za nesigurnost, što dodatno komplikuje situaciju.
Stojković navodi da pasivni partneri postaju zavisni od svojih dominantnih partnerki. Ovakvi odnosi često rezultiraju frustracijama kod žena, koje osećaju da preuzimaju previše odgovornosti, ali se istovremeno plaše promene. Takvi brakovi mogu opstati, ali deca koja odrastaju u takvim porodicama usvajaju iste obrasce ponašanja, što vodi do transgeneracijskih problema.
U psihoterapiji, žene koje preuzimaju dominantne uloge često dolaze s problemima, dok muškarci retko dolaze sami, osim ako ih ne zatraže njihove partnerke. Takvi muškarci mogu biti uspešni u karijeri, ali se kod kuće vraćaju u pasivnu ulogu. Stojković naglašava da su deca često osetljiva na ovakve dinamike i mogu kritikovati svoje očeve zbog njihove pasivnosti, u poređenju s drugim očevima koje viđaju.
U zaključku, Jovana Stojković ističe da je važno razumeti ovakve obrasce ponašanja i raditi na njihovom izmeni. Brakovi u kojima žena preuzima dominantnu ulogu i muškarac ostaje pasivan mogu delovati funkcionalno na površini, ali dugoročno donose probleme koji utiču na sve članove porodice. Promena ovakvih obrazaca zahteva otvorenu komunikaciju i spremnost na promene, kako bi se stvorila ravnoteža i zdrav odnos između partnera.
