Kad žena izgubi bebu, svet oko nje se iznenada zatamnjuje. Pored tuge i bola, u srcu se rađa pitanje koje ne prestaje da odjekuje: „Šta sam ja Bogu zgrešila? Zašto me kažnjava?“ Tišina porodičnog doma postaje teška, a svakodnevica obavijena osećajem krivice i nemira. Ovo nije samo fizički gubitak – to je duhovna borba, trenutak kada se poverenje u život i u Gospoda stavlja na najveću iskušavanje.
Na pitanje žena koje su prošle kroz ovo bolno iskustvo i koje su se u trenucima unutrašnje borbe upitale „Da li je pobačaj Božja kazna“, odgovara protojerej Vladimir Dolgih. On naglašava da pobačaj ne treba shvatiti isključivo kao kaznu. „Ako shvatamo pobačaj isključivo kao kaznu, postavlja se pitanje: zaista li svemogući i ljubavi puni Bog nije mogao da pronađe neki drugi način da kazni odrasle ljude koji su sagrešili, osim kroz smrt njihove nerođene dece? Pobačaj je pre svega gubitak za porodicu. Zašto se ovo dogodilo – čovek do kraja nikada ne može razumeti“, kaže otac Vladimir.
On dalje objašnjava da greh ljudskog pada nije pogodio samo čoveka, već i svet koji je stvoren zbog njega. „Sve sile prirode su pogođene; u sve stvoreno ušle su smrt i trulež, a mi smo naslednici koji žanju posledice. Naravno, u mnogome smo i sami krivi, jer i mi dajemo svoj doprinos ‘blagajni zla’,“ ističe sveštenik.
Protojerej Vladimir Dolgih upozorava da posle takvog iskustva ne treba padati u očajanje i pastirski savetuje: „Kada se u porodici dogodi gubitak poput pobačaja, ne treba pokušavati da se razume razlog, jer bi to za nas značilo opravdavanje. Kako opravdati smrt deteta u majčinoj utrobi? Nikako. Ono što se dogodilo, najbolje je pokriti tišinom, pokajanjem i molitvom. Svaka alternativa, poput ogorčenosti, gubitka vere ili patnje, mnogo je gora. Gospod će u nevolji sigurno pomoći i izlečiti duševne rane.“
Otac Vladimir naglašava da je u ovakvim trenucima najveća snaga porodice u veri i molitvi. Bez obzira na osećaj krivice i tuge, duša se može izlečiti kroz pokajanje i poverenje u Božiju ljubav. Za njega, porodica nije sama u svom bolu; Gospod uvek pruža utehu i duhovnu snagu onima koji Mu se obrate.
Pitanje pola deteta, prema nauci, smatra se slučajnošću, međutim, veliki duhovnik je tvrdio da ništa nije slučajno. „Nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu,“ naglašava profesor Jerotić.
Protojerej Dolgih objašnjava da je strah prerastao u pogrešno tumačenje crkvenih pravila. Mnoge žene se osećaju krivima zbog gubitka, misleći da su nešto pogrešno učinile, ali on naglašava da je važno da se ne gubi vera u Gospoda.
Povodom najvećeg hrišćanskog praznika posvećenog ženama, podsećamo na besedu mitropolita šumadijskog, izgovorenu u Staroj kragujevačkoj crkvi, kao snažno svedočanstvo o porodici, odgovornosti roditelja i veri koja ne počinje u hramu, već u domu.
U ovom tragičnom trenutku, važno je da porodica pronađe snagu u zajedništvu, molitvi i ljubavi. Gubitak deteta je duboka rana, ali uz Božiju pomoć, moguće je pronaći put ka izlečenju. Verovanje u ljubav Gospodnju može doneti utehu i nadu, čak i u najtežim trenucima. Ponekad je tišina i pokajanje najbolji način da se nosimo sa bolom, a zajedništvo i podrška bližnjih mogu biti ključni u procesu ozdravljenja.
