Savremena poljoprivreda sve više se oslanja na inovativna rešenja koja kombinuju nauku, tehnologiju i održivu proizvodnju hrane. Cilj ovakvih sistema je da uz manju potrošnju vode, energije i drugih resursa obezbede kvalitetne i zdravstveno bezbedne proizvode, uz minimalan uticaj na životnu sredinu. Jedan od takvih modela je akvaponija, sistem u kojem se istovremeno uzgajaju ribe i biljke u zatvorenom kružnom procesu. Ribe se gaje u bazenima, a voda obogaćena njihovim prirodnim otpadom koristi se za ishranu biljaka. Biljke zatim prečišćavaju vodu, koja se vraća u bazene, čime se stvara održiv ciklus sa veoma malom potrošnjom vode i bez upotrebe pesticida.
Ova metoda objedinjuje akvakulturu i hidroponsku proizvodnju, a u mnogim zemljama već predstavlja ozbiljan pravac razvoja moderne poljoprivrede. U Srbiji je, međutim, broj komercijalnih gazdinstava koja primenjuju ovaj sistem i dalje veoma mali. Jedan od retkih primera uspešne primene akvaponije nalazi se u Kikindi. Na farmi Urban Greens, njen osnivač Dragan Kerkez uspeva da na ovaj način proizvede između jedne i jedne i po tone zelene salate nedeljno. Kako je rekao za Biznis.rs, visina početne investicije zavisi od veličine farme i stepena automatizacije. Za ozbiljnu komercijalnu proizvodnju neophodna su značajna ulaganja u objekte, bazene, sisteme za filtraciju, kontrolu kvaliteta vode, kao i opremu za grejanje ili hlađenje.
Investicija može da iznosi od nekoliko desetina hiljada evra za manje sisteme do nekoliko stotina hiljada evra za velike komercijalne pogone. Uz dobro planiranje i siguran plasman proizvoda, ulaganje se najčešće isplati u periodu od pet do osam godina, dok veći sistemi ostvaruju brži povraćaj. Gotovi sistemi po principu „ključ u ruke“ koštaju između 100 i 500 evra po kvadratnom metru, u zavisnosti od opreme, ali je neophodno računati i na ulaganja u pakovanje proizvoda.
Kerkez ističe da prodaja sirovine danas često nije dovoljno isplativa, a marketing je jedan od najvažnijih segmenata poslovanja. Bez kvalitetnog marketinga teško je izboriti se na tržištu. Prema njegovim rečima, najveći izazov nije sama tehnologija, već nedostatak stručnog znanja. Akvaponija zahteva svakodnevno praćenje i dobro razumevanje kompletnog sistema. Pored visokih početnih ulaganja, problem predstavljaju i nedovoljna stručna podrška, kao i propisi koji još nisu u potpunosti prilagođeni ovakvom načinu proizvodnje.
U akvaponskim sistemima najčešće se uzgajaju biljne kulture koje brzo rastu i imaju plitak koren, poput zelene salate, paradajza, jagoda i mikrobilja. Njihova najveća prednost je što se proizvode bez pesticida, dok hranljive materije koje potiču iz uzgoja ribe često doprinose boljem ukusu i većoj nutritivnoj vrednosti. Iako se povrće proizvodi potpuno prirodno, ono ne može da dobije oznaku organskog proizvoda jer važeći propisi zahtevaju da biljke budu uzgajane u zemlji, a ne u vodi.
Kerkez veruje da bi akvaponija mogla da bude rešenje za domaću poljoprivredu, posebno u trenutku kada uzgoj ribe u Srbiji beleži pad profitabilnosti. Ovaj sistem omogućava proizvođačima da na istoj površini dobiju dva proizvoda – ribu i povrće. Interesovanje za akvaponiju raste, naročito među investitorima koji traže održive modele proizvodnje hrane, kao i u HoReCa sektoru, kojem su potrebni lokalni, sveži i kvalitetni proizvodi tokom cele godine.
