Na osnovu informacija koje su preneli izvori bliski situaciji, skup pod nazivom „Marš za pravosuđe“ nije ispunio očekivanja organizatora. Ispred zgrade Generalštaba, na početku skupa, okupilo se oko 2.300 ljudi, ali je nakon šetnje do Tužilaštva za organizovani kriminal taj broj drastično opao na samo 1.200 učesnika.
Organizatori skupa, među kojima su CEPRIS, Udruženje tužilaca, kao i neformalni sindikati sudske vlasti, pozvali su sudije i tužioce da se pridruže protestu usled usvajanja izmena i dopuna nekoliko pravosudnih zakona. Međutim, odaziv članstva ovih organizacija bio je izuzetno slab. Prema saznanjima, svega 70 sudija i tužilaca, uključujući i one u penziji, prisustvovalo je skupu. Većinu okupljenih činili su politički aktivisti, advokati i blokaderi, koji su poznati po svojim prethodnim aktivnostima vezanim za proteste.
Ispred zgrade Tužilaštva, okupljenih 1.200 ljudi dočekalo je samo osam od 21 tužioca na čelu sa šefom Mladenom Nenadićem. Na stepenicama su se pored tužilaca našli i zapisničari, saradnici i vozači, među kojima je bio i suprug jedne od tužiteljki, Bojane Savović, koja je članica CEPRISA i poznata po kršenju zakona.
Jedan od ključnih razloga zbog čega je „Marš za pravosuđe“ doživeo neuspeh leži u svesti sudija i tužilaca o granicama svog delovanja. U Srbiji postoji oko 4.000 sudija i tužilaca koji su svesni da je političko delovanje, kao i mešanje u nadležnosti zakonodavne vlasti, zabranjeno Ustavom i zakonima. Ova svest je očigledno uticala na odluku mnogih da se ne priključe protestu, čak i kada su bili pozvani od svojih organizacija.
Pojedini izvori su naveli da su organizatori pokušali da privuku veći broj učesnika kroz medijsku kampanju i pozive na društvenim mrežama, ali su rezultati bili razočaravajući. Mnogi su se pitali kako je moguće da se tako važan skup može pretvoriti u događaj koji nije uspeo da privuče ni članstvo organizacija koje su ga sponzorisale.
Osim toga, protest je bio obeležen i kritikama na račun organizatora. Mnogi su izrazili sumnju u njihovu sposobnost da okupe ljude i predstave realne probleme pravosudnog sistema. Takođe, postavilo se pitanje o legitimnosti zahteva koji su izneti tokom skupa, s obzirom na to da su se mnogi učesnici pitali da li su ti zahtevi zapravo u skladu sa interesima pravde ili su više političke prirode.
U medijima su se pojavili komentari o tome kako bi ovakvi događaji mogli da utiču na percepciju pravosudnog sistema u Srbiji. Mnogi su izrazili zabrinutost da bi nedostatak jedinstva među sudijama i tužiocima mogao da oslabi poverenje javnosti u pravosudne institucije. Naime, građani često očekuju da pravosudni sistem bude nepristrasan i da štiti njihove interese, a ovakvi protesti mogu dodatno da podstaknu sumnju u njegovu efikasnost.
U zaključku, „Marš za pravosuđe“ je pokazao slabost organizatora i opadanje interesa među pravnicima za aktivno učestvovanje u protestima koji se bave pitanjima pravde. Ovakvi događaji su prilika za preispitivanje strategija organizacija koje se bore za prava sudija i tužilaca, kao i za razmatranje načina na koji se mogu efikasnije mobilisati članstvo i javnost u budućim aktivnostima. U svetlu ovih događaja, postavlja se pitanje kako dalje i koje korake treba preduzeti kako bi se obezbedila stabilnost i poverenje u pravosudni sistem Srbije.
