U poslednjih nekoliko godina, pirotski ćilim je postao globalni fenomen zahvaljujući likovnoj umetnici Milici Živadinović. Njene umetničke izložbe su obišle svet, sa destinacijama kao što su Kina, Pariz, Strazbur, Azurna obala, Temišvar, Minhen i Meksiko. Ove izložbe su predstavljale spoj pirotskog ćilima i radova Živadinović, koji su inspirisani tim tradicionalnim motivima.
U Beogradu, u Domu kulture „Silos“, Živadinović je predstavila svoj multimedijalni projekat pod nazivom „Ćilim-oko-sveta“. Ovaj projekat sadrži iskustva i utiske sa svih njenih putovanja, a posvećen je njenom pradedi Bori Stankoviću, čija je 150. godišnjica rođenja obeležena nedavno.
Živadinović ističe kako se pirotski ćilim izuzetno dobro uklapa u različite kulturne kontekste. Iako duboko ukorenjen u srpskoj tradiciji, ornamenti ćilima poseduju univerzalni jezik forme i ritma. U različitim gradovima i kulturama, ćilim se pokazao kao most između poznatog i nepoznatog, omogućavajući dijalog među kulturama.
Putovanje je za umetnicu otkrilo duboku potrebu za kretanjem i povezivanjem među ljudima. Pirotski ćilim je postao simbol slobode i identiteta, kao i predmet koji nosi sećanje i vreme. U tom smislu, putovanje nije bilo samo fizičko, već i unutrašnje, gde su spoljašnji pejzaži postajali unutrašnje mape koje vode ka sopstvenim korenima.
Živadinović takođe naglašava koliko je univerzalnost šara ćilima bila ključna za komunikaciju s drugim kulturama. Geometrijski oblici i ritmovi su prepoznatljivi i prisutni u skoro svim kulturama, dok specifičnosti pirotskog ćilima, poput boja i simbolike, donose dozu egzotike koja privlači pažnju. Ova ravnoteža između poznatog i jedinstvenog otvara prostor za istinski susret i komunikaciju.
U njenim radovima, takođe se uspostavlja dijalog s motivima kosovskog veza, koji je realizovao Vladimir Živankić. Ovaj dijalog unosi novu dimenziju u izložbu, gde se geometrijski i strukturni ritam ćilima spaja s nežnijim linijama i drugim tipovima ručnog zapisa, čime se stvara sinergija između tradicije i savremenog izraza.
Milica Živadinović je posebno posvetila svoj projekat svom pradedi, koji je bio čuvar porodice i pamćenja. Njena baka Zlata, koja je tkala ćilime, bila je izvor inspiracije za Bora Stankovića. Uloga ćilima kao simbola porodičnog pamćenja i identiteta je suštinska, a Živadinović smatra da je njen projekat više od vizuelnog putovanja; on predstavlja ličnu arheologiju sećanja i povratak korenima.
U okviru izložbe, Živadinović je prvi put prikazala svoje fotografske radove koji predstavljaju novo vezivno tkivo između ćilima i njenog savremenog umetničkog izraza. Fotografija joj omogućava da dokumentuje susrete ćilima s različitim prostorima i transformiše ih u vizuelne priče. Ovaj foto-performans postaje alat za istraživanje, gde ćilim više nije samo predmet, već aktivni učesnik u prostoru i vremenu.
Na kraju, Živadinović se osvrće na relevanciju Bora Stankovića u savremenoj kulturi i obrazovanju. Smatra da njegovo delo ima snažan uticaj, ali da nije dovoljno prisutno u javnom prostoru i savremenim tumačenjima. Njegova proza je emotivna i univerzalna, a ona veruje da je važno vraćati se njegovim delima kroz pozorište, obrazovanje i nova tumačenja kako bi se približila savremenom čitaocu.
Kao omiljena dela Bore Stankovića, Živadinović navodi „Nečista krv“, „Uvelu ružu“, „Pevce“, „Đurđevdan“, „U noći“ i „Naš Božić“, koja su snažno povezana s ljudskom prirodom i emocijama. U njenom projektu, ćilim se javlja kao nit koja povezuje različite prostore i vremena, čime se ostvaruje putovanje kroz svet, ali i povratak korenima i put ka budućnosti.
