Moja generacija detinjstvo je provela igrajući se po ruševinama razorenog Beograda, koji su Nemci 1941. bombardovali bez milosti. Tada je srušena do temelja naša Narodna biblioteka, gde su se čuvale dragocene knjige, rukopisi i jevanđelja iz srednjeg veka. Tokom bombardovanja, srušeno je i porodilište, a Beograd je postao grad ruševina. Ulice su bile pune ranjenika, a narod je bio slabo odeven, go, bos i gladan. Ipak, vera u budućnost se polako vraćala. Želja za životom bila je jača od svih strašnih iskustava i nepravdi.
Nekako u to vreme, posle čestih bežanija iz Dobanovaca u Valjevo, pa iz Valjeva u Zemun i ponovo u Dobanovce, moja porodica se konačno smestila u stan u Pop Lukinoj ulici 15, pored tada razrušenog mosta na Savi, danas poznatog kao Brankov most. Na ruševinama mosta, koji je tek kasnije izgrađen, provodila sam svoje detinjstvo. Iako su tu vrebale mnoge opasnosti, kao što su neaktivirane bombe ili strme ivice porušenih zidova, nama deci je ta opasnost bila izazov.
Skupljali smo čaure, a neki nesrećni dečaci su ostajali bez ruku zbog radoznalosti. Kako je vreme prolazilo, Beograd se polako raščišćavao i počeo da se izgrađuje. Na levoj obali Save nicao je Novi Beograd. Živela sam na reci, plivala i veslala, uživajući u skakanju sa stubova železničkog mosta u Savu. Leti smo išli na kupanje na levu obalu reke, koja je tada bila mnogo čistija nego danas. Sa drugaricom Esterom plivala sam uzvodno do Ade, a zatim se vraćale nizvodno bez straha.
Zime su bile jake, sa puno snega. Svaka nizbrdica bila je povod za sanke, koje su letele niz Brankovu ulicu, pored Patrijaršije i Saborne crkve. Promrzlih ruku i rumenih obraza, vraćali smo se kućama, zadovoljni i iscrpljeni. Pored naše kuće, od rane zore čulo se „Iha, iha!” bičevi kočijaša koji su terali konje uzbrdo, dok su siroti konji, usred zime, preznojavali se i pušili. Bilo mi je žao tih konja, a mrzela sam kočijaše zbog njihovog zlostavljanja.
Pohađala sam osnovnu školu kod Saborne crkve, gde su me upisali na balet kod Ruskinje Sofije Velikove, darovite žene koja se bavila režijom pozorišnih predstava za decu. Posle revolucije, oko dve hiljade belogardejaca došlo je u Srbiju, među kojima su bili intelektualci, arhitekte, muzičari i balerine. Te ruske balerine stvorile su klasični balet u patrijarhalnoj Srbiji.
Gospođa Velikova pripremala je sa decom predstavu „Pepeljuga”. Kako sam već pohađala časove baleta, dodeljeno mi je da igram pahuljicu, dok je moja drugarica Jovanka bila Pepeljuga. Silno sam patila što nisam bila Pepeljuga, pa nisam propuštala nijednu probu. Kada je premijera došla, Jovanka se nije pojavila, a gospođa Velikova je bila očajna. Na kraju mi je poverila ulogu Pepeljuge, a ja sam, bez straha, rekla „Da!”
Brzo su me presvukli, i ja sam, kao Pepeljuga, uplovila na scenu. Predstava je protekla bez greške, publika je bila oduševljena, a moja majka ponosna. Tako sam još u osnovnoj školi postala glumica. Vreme je brzo prolazilo, a ja sam se upisala u Drugu žensku gimnaziju u ulici Narodnog fronta. Tokom velikih odmora, uživala sam u utrkama s drugaricama, dok sam se često povređivala.
Majka mi je kosu vezivala u rep velikom belom mašnom, koju su dečaci često razvezivali, što me je nerviralo. Pored baleta, pohađala sam i časove klavira kod drugarice Gine Izrael, nadajući se da će se i ona zainteresovati za sviranje. Tako je, unatoč svim izazovima i preprekama, moje detinjstvo bilo ispunjeno maštom, igrom i umetnošću.
