Ljubomir Simović, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika i dramskih pisaca, preminuo je u Beogradu u svojoj 90. godini života. Ovu tužnu vest potvrdila je izdavačka kuća Arhipelag, koja je imala čast da objavi deo njegovog bogatog stvaralaštva.
Rođen 2. decembra 1935. godine u Užicu, Simović je u svom rodnom gradu završio osnovnu i srednju školu, a zatim je diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Njegov umetnički put započeo je tokom studija kada je radio kao urednik studentskog književnog časopisa „Vidici“. Veći deo svog radnog veka proveo je kao urednik u kulturnoj redakciji Radio Beograda, gde je značajno doprineo promociji srpske kulture i književnosti.
Simović je objavio brojne pesničke knjige, među kojima su „Slovenske elegije“ (1958), „Veseli grobovi“ (1961), „Poslednja zemlja“ (1964), „Šlemovi“ (1967), „Uoči trećih petlova“ (1972), „Subota“ (1976), „Vidik na dve vode“ (1980), „Um za morem“ (1982), „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj“ (1983), „Istočnice“ (1983), „Gornji grad“ (1990), „Igla i konac“ (1992), „Ljuska od jajeta“ (1998), „Tačka“ (2004) i „Planeta Dunav“ (2009). Njegovo pesništvo obuhvata širok spektar tema, od ličnih i svakodnevnih do univerzalnih i društvenih problema.
Izbori iz Simovićevog pesništva takođe su objavljeni u više antologija, uključujući „Izabrane pesme“ (1980), „Hleb i so“ (1985, 1987), „Istočnice i druge pesme“ (1994), „Učenje u mraku“ (1995), „Sabrane pesme I–II“ (1999), kao i „Pesme. Knjiga prva“ i „Pesme. Knjiga druga“ (2005). Njegova dela su prevođena i izvođena na mnogim scenama širom sveta, a njegova drama „Boj na Kosovu“ posebno je značajna u kontekstu srpske kulture.
Pored poezije i drame, Simović je bio strastveni esejista, pišući o srpskim pesnicima i dramskim piscima. Njegova knjiga „Duplo dno“ doživela je više izdanja, dok su eseji o likovnim umetnicima objedinjeni u delu „Čitanje slika“ (2023). Takođe je napisao dnevnik snova pod nazivom „Snevnik“ (1998) i roman „Užice sa vranama“ (1995).
Njegov doprinos književnosti ne prestaje sa poezijom i dramom. Počev od „Kovačnice na Čakovini“ (1990), Simović je napisao niz knjiga koje se bave aktuelnim književnim, kulturnim, društvenim i političkim pitanjima. Tituli kao što su „Galop na puževima“ (1994), „Novi galop na puževima“ (1999), „Guske u magli“ (2005), „Obećana zemlja“ (2007), „Titanik u akvarijumu“ (2013), „Žabe u redu pred potkivačnicom“ (2016), „Odbrana Beograda“ (2020) i „Neslana so“ (2023) svedoče o njegovoj širokoj intelektualnoj radoznalosti i angažovanosti.
U 2008. godini objavljena su odabrana dela Ljubomira Simovića u 12 knjiga, čime je dodatno učvrstio svoje mesto u srpskoj književnosti. Kao redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 27. oktobra 1994. godine, Simović je bio prepoznat i u akademskim krugovima.
Izdavačka kuća Arhipelag naglašava zahvalnost Ljubomiru Simoviću za podršku, razumevanje i pažljivo čitanje njihovih knjiga. Njegovo poslednje delo, pesnički rukopis „Riba sa dva repa“, dugo je bilo u pripremi, a iako je pesnik želeo da nastavi rad na njemu do samog kraja, ova knjiga će uskoro biti objavljena, simbolizujući trajanje njegovog umetničkog stvaralaštva. Ova objava dodatno potvrđuje da pesnici ne umiru, već opstaju kroz svoja dela i uticaj koji ostavljaju na generacije čitalaca.
