Uz samo jedno otpušavanje ve-ce šolje dnevno, prosečni beogradski vodoinstalater može postati „milioner“ u toku godine. Naime, za polučasovno angažovanje, demontiranje ve-ce školjke i izvlačenje predmeta zaglavljenog u cevi, većina vodoinstalatera u Beogradu naplaćuje od 100 do 300 evra. Za isti posao u unutrašnjosti zemlje, cene su šest do deset puta niže. Da bi izbegli visoke poreze, beogradski vodoinstalateri često registruju svoje zanatske radnje u nerazvijenim opštinama, gde su troškovi poslovanja niži.
Čak i kada ne koriste alat, neki majstori naplaćuju od 2.000 do 3.000 dinara samo za izlazak na teren. Ova situacija stvara ozbiljne probleme potrošačima, koji često nisu svesni koliko će ih usluga koštati dok majstor ne dođe na lice mesta. Na primer, Sanja S. je imala problem sa kuglicom od osveživača koja je zapušila cev. Kada je pozvala vodoinstalatera, prvobitna cena od 3.000 dinara je drastično povećana na 10.000 dinara kada je majstor stigao, opravdavajući to komplikovanošću zahvata.
Mnogi potrošači se suočavaju sa sličnim iskustvima, jer vodoinstalateri često nemaju istaknut cenovnik i ne žele da saopšte gornju cenu pre nego što dođu na teren. Sanja je bila u situaciji da je morala da plati visoku cenu jer je bila zabrinuta da će voda procuriti u stan ispod. Ova praksa pokazuje da ne postoji realna tržišna cena za usluge vodoinstalatera u Beogradu, već se cene formiraju proizvoljno.
U Aranđelovcu, na primer, majstori naplaćuju samo 2.000 dinara za isti posao koji u Beogradu može koštati između 10.000 i 30.000 dinara. Ovo stvara osećaj nepravde među majstorima iz unutrašnjosti, koji smatraju da njihova stručnost nije manje vredna od beogradskih kolega. Zoran Lekić iz Aranđelovca kaže da, iako beogradski vodoinstalateri „deru“ cene, nije realno da su njihove ruke deset puta vrednije od njegovih.
Cene se često određuju prema dužini zagušenja, potrebnoj opremi i kompleksnosti situacije. U jednoj vodoinstalerskoj radnji registrovanoj u Bojniku, a sa ispostavom u Beogradu, kažu da njihove usluge koštaju od 3.000 do 30.000 dinara, u zavisnosti od okolnosti. Takođe, postoje vodoinstalateri koji registruju svoje radnje u nerazvijenim opštinama kako bi smanjili troškove poslovanja, što dodatno komplikuje situaciju na tržištu.
Milan Trbojević, knjigovođa i poreski savetnik, objašnjava da mnogi radnici koji se bave poslovima koji nisu vezani za lokaciju, kao što su pisci, građevinski radnici i konsultanti, mogu registrovati svoje firme gde im se najviše isplati. U Beogradu, na primer, paušalni porez može biti duplo veći nego u manjim mestima, što dodatno podstiče praksu registracije radnji u nerazvijenim opštinama.
Ovakva situacija može biti frustrirajuća za potrošače, koji se često nalaze u teškoj poziciji kada im je potrebna hitna pomoć. Bez jasnog cenovnika i transparentnosti u poslovanju, potrošači su često prepušteni na milost i nemilost vodoinstalatera. Uz sve to, situacija se dodatno komplikuje zbog nedostatka regulative koja bi zaštitila potrošače od nepoštenih praksi.
Da bi se situacija poboljšala, potrebna je veća transparentnost na tržištu, kao i regulativa koja bi osigurala pravične cene za sve usluge, bez obzira na lokaciju. Potrošači bi trebali imati mogućnost da unapred znaju koliko će ih određena usluga koštati, a vodoinstalateri bi trebali biti odgovorni za svoje cene i usluge koje pružaju.
