Analitičari ukazuju na uticaj velikih sila kao što su SAD i Rusija na naoružavanje i regionalne saveze. Beograd je na događaje u regionu odgovorio inicijativama za strateška savezništva radi zaštite svojih interesa.
Nabavlja se nova vojna oprema, otvaraju i planiraju nove fabrike za municiju, sklapaju novi vojni savezi, vraćaju se obavezni vojni rokovi i uvećavaju vojni budžeti. Ove aktivnosti nisu vezane za ratom pogođeni region, već za zemlje Zapadnog Balkana, među kojima je i Srbija. Analitičari ocenjuju da je sve to posledica geopolitičkih promena i osećaja država u regionu „da se mogu samo na sebe osloniti“, ali i da su prste umešale velike sile, jer je ovaj prostor oduvek u njihovoj sferi interesa.
Stefan Radojković, istoričar, za „Blic“ ističe da je trka u naoružanju posledica sloma unipolarnog međunarodnog poretka pod vođstvom SAD. On napominje da se članice EU ne mogu osloniti na sopstvene sposobnosti da brane svoje interese bez podrške Vašingtona. Radojković navodi da su primeri tog sloma rat u Ukrajini i situacija oko Grenlanda, gde su SAD i Rusija glavni pregovarači, dok EU nije prisutna. Takođe, ukazuje da članstvo u NATO ne garantuje teritorijalni integritet i suverenitet.
On objašnjava da se članice NATO-a osećaju nesigurno i da jedini opipljivi garant njihove bezbednosti može biti povećanje njihovih vojnih kapaciteta. U skladu s tim, Beograd je reagovao na sklopljene vojne saveze između Hrvatske, Albanije i Kosova, ocenjujući ih kao protiv Srbije i najavljujući savez sa Mađarskom.
Predsednik Aleksandar Vučić više puta je naglasio svoju zabrinutost zbog vojnog saveza Tirane, Zagreba i Prištine, pitajući se zašto je taj savez formiran kada su Hrvatska i Albanija u NATO-u. Takođe, ukazuje da Priština traži dodatno oružje od Amerikanaca i Turaka, uključujući „hokaj sisteme“ i „Džavelin“ rakete, što dodatno pojačava tenzije u regionu.
Dritan Ljači, analitičar iz Tirane, smatra da je savez između Kosova, Albanije i Hrvatske rezultat dobrih odnosa tih naroda i njihove zajedničke istorije, ali i trenutne geopolitičke situacije. On ukazuje na to da je Balkan oduvek bio interesna zona velikih sila i da SAD pokušavaju da zadrže status quo kako ne bi došlo do sukoba.
U ovom kontekstu, analitičari naglašavaju da je Balkan i dalje „bure baruta“ koje može eksplodirati u svakom trenutku, a sve se to dešava u svetlu povećanih vojnih budžeta i modernizacije oružanih snaga. Srbija, Hrvatska i Albanija preduzimaju korake ka poboljšanju borbene gotovosti, što uključuje nabavku savremenog naoružanja i vraćanje obaveznog vojnog roka.
Srbija je značajno modernizovala vojsku, kupivši oružje sa istoka i zapada, uključujući kineske PVO sisteme i izraelske raketne sisteme. Takođe, planira ponovo uvođenje obaveznog vojnog roka, dok je Hrvatska odobrila modernizaciju vojske, uključujući nabavku borbenih tenkova i haubica. Albanija je sklopila sporazum sa izraelskom kompanijom za isporuku vojne opreme i oživljava svoju industriju naoružanja.
Ove aktivnosti jasno pokazuju da je region Zapadnog Balkana u procesu naoružavanja i vojne modernizacije, što može imati dalekosežne posledice za stabilnost i bezbednost ovog područja. U svetlu trenutnih događaja, analitičari smatraju da je potrebno pažljivo pratiti razvoj situacije i potencijalne sukobe koji mogu nastati usled ovih tenzija.
