Ovako je započeo poslednju dopunu svoje biografije, Uroš Predić (1857-1953), jedan od najistaknutijih srpskih slikara, koji je živeo u vremenu kada je patrijarhalni način života još uvek bio prisutan u selima. Predić je rođen pre 90 godina u Orlovatu, u Vojvodini, koja je tada bila deo Vojne granice, naseljenoj Srbima, Rumunima i Hrvatima. Njegova biografija obuhvata bogat stvaralački vek, od sredine 19. do sredine 20. veka, a prvi put je svoje sećanje zabeležio 1921. godine na zahtev Srpske kraljevske akademije.
Nedavno je izdavačka kuća „Kvazar, budućnost čitanja“ objedinila tri različita dela biografije u prvoj integralnoj verziji „Autobiografije“ Uroša Predića. Ovaj tekst nudi jedinstven uvid u umetnikov život, od detinjstva u Banatu, školovanja u Beču, do umetničke karijere u Beogradu. Predić je kroz svoje pisanje otkrio detalje o prijateljstvu sa Mihajlom Pupinom i porodicom Dunđerski, kao i burnim istorijskim okolnostima svog vremena.
Predić je bio duboko vezan za ljude i prirodu, a njegova umetnost je često reflektovala život srpskog naroda u Vojvodini. U svom prvom autobiografskom spisu, piše kako je želeo da svojim slikama utiče na ljude i poboljša njihove običaje. Međutim, suočio se sa razočaranjem kada su njegovi seljaci, umesto da razumeju poruku slike „Vesela braća/žalosna im majka“, samo se smejali. Ova slika se danas čuva u Muzeju.
U svojim sećanjima, Predić opisuje promene koje su se dogodile u njegovom rodnom mestu. Kada je njegov otac došao u Orlovat, reka Tamiš je tekla daleko od sela, a tokom njegovog detinjstva, to područje je već bilo izmenjeno. Predić se osvrće na to kako su tiha voda i priroda oblikovali njegov karakter i umetnički izraz.
Godine 1925. Predić je imao čast da oslika nadgrobnu kapelu crnogorskog pesnika Njegoša na vrhu Lovćena. Opišući svoje putovanje do njene lokacije, detaljno prikazuje izazove s kojima se suočio, uključujući i teške uslove u kojima je boravio. Njegova umetnička karijera započela je školovanjem u nemačkoj školi u Crepaji, a zatim je nastavio obrazovanje na Likovnoj akademiji u Beču, gde je doživeo lične tragedije – smrt oca i brata, što ga je navelo da razmišlja o prekidu školovanja. Ipak, dobio je stipendiju koja mu je omogućila da nastavi.
Predić se 1886. godine preselio u Beograd, gde je ubrzo stekao reputaciju kao talentovani slikar. Njegovi radovi, kao što su „Biće belaja“ i „Mali bibliotekar“, privukli su pažnju srpskog kralja Milana, dok su slike „Siroče na majčinom grobu“ i „Bosanski begunci“ postale poznate zahvaljujući izlagačkim prilikama u Parizu.
U svojoj autobiografiji, Predić takođe piše o svojoj porodici. Njegov otac, pop i učitelj, bio je ugledan čovek, dok je majka bila veoma obrazovana domaćica koja je cenila knjige i kulturu. Njegova posvećenost umetnosti i savesnost bili su ključne karakteristike njegovih radova. Predić je naglašavao da se nikada nije zadovoljavao površnim prikazima, već je uvek težio dubljem značenju u svojim kompozicijama.
Na kraju, u „Autobiografiji“, Predić se vraća na trenutak kada je odlučio da postane slikar, prisetivši se razgovora sa ocem koji je izrazio zabrinutost zbog budućnosti umetnika. Na to je on odgovorio da ne bi imao smisla živeti bez umetnosti, što ukazuje na njegovu duboku posvećenost slikarstvu i umetničkom izražavanju. Njegov život i rad ostavili su neizbrisiv trag na srpsku umetničku scenu, a njegova „Autobiografija“ donosi dragocene uvide u njegovu dušu i umetničko putovanje.
