U srpskom pozorištu, proleće 2024. donelo je značajnu predstavu pod naslovom „Majka Hrabrost i njena deca“, režiranu od strane Dejana Projkovskog. Ova inscenacija, koja se oslanja na klasično delo Bertolta Brehta, predstavlja snažan antiratni komentar, iako je u njoj prisutna i lična, intimna tragedija likova. Glavnu ulogu tumači Emina Elor, koja je svoj lik, profiterku i majku troje dece, odigrala sa izuzetnim emotivnim nabojem.
Baletska umetnost, koja je često u pozadini, takođe igra važnu ulogu u ovoj predstavi. Projkovski se oslanja na Brehtov „V efekat“, koji gledaocima ne dozvoljava da steknu empatiju prema junacima, a umesto toga ih poziva na društveno angažovanje. Ovo je posebno važno u kontekstu rata, koji se u predstavi prikazuje kao nemilosrdno tržište ljudskih sudbina. Koreografija koju je osmislila Olga Pango podseća na krvave nožice balerina, simbol žrtve i muke.
U predstavi, naracija se pomera sa fokusiranja na Majku Hrabrost na njenu decu, koja su stradalnici ratnih okolnosti. Uloge su odigrali talentovani glumci poput Danijela Tota, Čabe Bence Kemiveša i Dine Dedović Tomić. Ovi mladi glumci uspevaju da prenesu težinu situacije u kojoj se nalaze, kao i načina na koji ih njihova majka koristi za profit. U jednom trenutku, rečenica „Rat jede svoju decu“ postaje centralna tema, ukazujući na tragediju i gubitak.
Emina Elor, koja tumači Majku Hrabrost, prolazi kroz različite emotivne transformacije, od radosti do duboke tuge. Ova široka paleta emocija, međutim, može delovati u suprotnosti s Brehtovim ciljem da događaji na sceni budu samo okidač za akciju u gledaocu. Ipak, scenski protest koji je stvoren u Novosadskom pozorištu, pod Projkovskim vođstvom, ostavlja snažan utisak.
U predstavi se takođe istražuje i odnos između nasilnika i žrtava, kroz likove koji oslikavaju dugogodišnji rat između katolika i protestanata. Glumci poput Zoltana Šimera, Roberta Ožvara i Ištvana Kerešija donose energiju i život u scene koje prikazuju „pse rata“. Uloge Arpada Mesaroša kao Kuvare i Atila Nemeta kao Sveštenika dodatno osvetljavaju realnost sukoba, uz poruku „nekom rat, nekom brat“.
Glas razuma u predstavi donosi Iveta Potje, koju tumači Gabrijela Crnković, koja postaje svedok stradanja i žrtva, jednako važna kao i ostali likovi. Ova postavka ostavlja snažan utisak, zahvaljujući svoj svojoj bolnoj aktuelnosti i majstorstvu ansambla. Jasno se vidi da je predstava ne samo umetničko delo, već i odgovor na nezasluženu patnju nevinih.
„Majka Hrabrost i njena deca“ se tako pokazuje kao neobična postavka, koja ne samo da oslikava Brehtov svet, već i preispituje granice pozorišne umetnosti. Ova predstava, sa svojim snažnim emotivnim nabojem i aktuelnom tematikom, postaje krik protiv rata i stradanja, koji ne prestaje da odnosi nove žrtve.
Svaki trenutak u predstavi nosi težinu i značaj, dok se emocije prepliću sa snažnim vizuelnim elementima. U tom smislu, predstava ne ostavlja gledaoca ravnodušnim, već poziva na preispitivanje sopstvenih stavova i razumevanja rata i njegove tragične stvarnosti.
U zaključku, „Majka Hrabrost i njena deca“ predstavlja ne samo umetničko delo, već i važnu društvenu poruku. Ona podseća sve nas na patnje nevinih i neprekidne posledice rata, ostavljajući snažan utisak koji će se dugo pamtiti. Ova predstava, u režiji Dejana Projkovskog, sigurno će ostati upamćena kao jedno od najznačajnijih dela u savremenom srpskom pozorištu.
