Američka mornarica je u novim borbenim uputstvima priznala da tradicionalni model udarne grupe nosača aviona više nije adekvatan za savremene izazove globalne pomorske dominacije. Načelnik pomorskih operacija, admiral Deril Kodl, naglasio je da je rigidna struktura udarne grupe, poznata kao Carrier Strike Group (CSG), iscrpela ljudske i tehničke resurse i postala neefikasna u svetlu budžetskih ograničenja i jačanja kineske flote.
Prema dosadašnjem modelu, nosač aviona je uvek pratio fiksni set pratećih brodova, što je zahtijevalo visoku spremnost za širok spektar operacija. Međutim, ovaj pristup je doveo do praznina u globalnom prisustvu američkih snaga, jer je broj brodova u operativnom stanju znatno manji od potrebnog. Na primer, razarači klase Arli Berk mogu provesti do devet godina u ciklusima održavanja, što značajno smanjuje njihovu dostupnost.
U svetlu ovih izazova, nova doktrina američke mornarice predviđa prelazak na specijalizovane jedinice koje su konfigurisane za jasno definisane zadatke. Ova fragmentacija pomorske moći omogućava efikasnije korišćenje ograničenih resursa i omogućava pojedinim grupama da se fokusiraju na specifične operacije, kao što su protivpodmorničko ratovanje ili zaštita pomorskih komunikacionih linija.
Pored toga, američka mornarica uvodi koncept „hedž snaga“, koji se oslanja na masovnu upotrebu autonomnih robotskih sistema. Ova strategija će uključivati rojeve površinskih i podvodnih dronova koji će preuzeti zadatke nadzora i napada u ranim fazama krize. Plan predviđa izdvajanje 4,9 milijardi dolara za ovu tehnologiju, što bi trebalo da smanji izloženost skupljim platformama sa posadom.
Nova strategija takođe omogućava komandantima veću fleksibilnost u raspoređivanju brodova sa ograničenim sertifikatima za specifične misije, uz svesno prihvatanje određenih operativnih rizika. Na primer, operativna grupa „Sivi pas“ koristi razarače između perioda održavanja za praćenje ruskih podmornica, čime se povećava ukupna raspoloživost flote.
Međutim, uspeh ovog restrukturiranja zavisi i od modernizacije lučke infrastrukture, koja je dugo bila usko grlo u mobilizaciji. Degradacija brodogradilišta i servisnih kapaciteta produžava cikluse održavanja i smanjuje globalnu projekciju sile. Američka mornarica postavlja ambiciozan cilj da mobiliše 80 procenata svojih brodova i aviona za manje od mesec dana, što zahteva potpunu integraciju autonomnih sistema sa ostatkom flote.
Ova transformacija predstavlja taktičku meru prilagođavanja novim realnostima, s obzirom na to da se broj raspoloživih brodova, dužina popravki i industrijska ograničenja postaju sve važniji faktori. Vašington priznaje da pomorska dominacija više ne može da se oslanja isključivo na masivne i spore strukture, a fleksibilnost, specijalizacija i upotreba autonomnih sistema postaju ključni odgovori na tehnološki napredak protivnika i realnost ograničenih resursa.
Ove promene u američkoj mornarici odražavaju široke strategijske prilagodbe koje se dešavaju u savremenom vojnom okruženju. Kineska flota nastavlja da raste i modernizuje, što dodatno pritisne Sjedinjene Američke Države da preispitaju svoje pomorske strategije. Prilagođavanje u obliku specijalizovanih jedinica i upotreba autonomnih sistema ukazuju na to da američka mornarica teži ka održavanju svoje globalne dominantne pozicije uprkos izazovima koje donose nove tehnologije i resursne limitacije.
U svetlu ovih promena, američka mornarica se suočava s izazovima koji će oblikovati njenu budućnost. Fleksibilnost i sposobnost prilagođavanja novim operativnim realnostima biće od suštinskog značaja za očuvanje njene pomorske moći i sposobnosti reagovanja na globalne pretnje.
