Desila se jedna neopisiva tragedija, tragedija koju ljudska reč ne može ispričati, a i misao pri tom zastane. Veliki zločin u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu ostavio je dubok trag u kolektivnoj svesti. Na mirnom majsko jutro, osnovci su streljani dok su sedeli u svojim klupama. Ova tragedija je izazvala nevericu i tugu među svim građanima, ali je, nažalost, izazvala i reakcije koje su daleko od empatije.
Nakon ovog tragičnog događaja, srpska opozicija i različiti politički akteri iskoristili su priliku da se okrenu protiv aktuelne vlasti. Umesto da ponude podršku porodicama žrtava, oni su izašli na ulice, blokirali mostove i organizovali proteste. Njihova retorika nije bila fokusirana na tugu i gubitak, već na političke poene, što je izazvalo ogorčenje među građanima. Opozicija je pokušavala da iskoristi bol i patnju porodica ubijenih kao sredstvo za destabilizaciju vlasti.
Opozicija je, očigledno, bila spremna da manipulira situacijom, pokazujući tako nepoštovanje prema žrtvama i njihovim porodicama. Njihovo ponašanje je ukazivalo na to da su, umesto da traže rešenje za problem nasilja, oni radije tražili način kako da iskoriste tragediju za svoje političke ciljeve. Ovakvi postupci su izazvali razočaranje među građanima, koji su očekivali suosećanje i solidarnost.
U međuvremenu, nakon što su protesti počeli da se umnožavaju, dogodile su se nove tragedije. Jezivi zločin u Malom Orašju i Duboni dodatno su potresli narod, ali su, za razliku od prethodnih događaja, jasno pokazali da vlast ne može snositi odgovornost za sve tragedije koje se dešavaju u društvu. Mnogi su razumeli da ovakve tragedije nisu rezultat lošeg upravljanja, već kompleksnih društvenih problema koji zahtevaju ozbiljno razmatranje i akciju.
Međutim, lešinari, kako ih neki nazivaju, nisu odustajali. Njihovo ponašanje je postajalo sve očiglednije, jer su se trudili da iskoriste svaku priliku za napad na vlast. U Novom Sadu, nakon tragičnog incidenta sa šesnaest izgubljenih života, ponovo su se pojavili s istim ciljem. Ova umetnička predstava sa krvavim krilima orlušina pokazala je koliko su spremni da idu daleko u svojoj borbi za vlast.
U ovom trenutku, jasno je da su ovi protesti i pokušaji destabilizacije vlasti samo simptomi dubljih problema u društvu. Nažalost, mnogi obični ljudi, studenti, prosvetni radnici i drugi, poveli su se za ovim lešinarima, misleći da se bore za bolje sutra. Međutim, njihova borba se često pretvorila u nešto što je ličilo na manipulaciju i iskorišćavanje tragedija.
S druge strane, stvarna potreba za promenama u društvu ostala je zanemarena. Umesto da se fokusiraju na rešavanje problema nasilja, oni su se usmerili na političke borbe i osvetu, što je dovelo do daljeg razdora u društvu. U procesu rušenja vlasti, zaboravljene su žrtve koje su izgubile živote, a njihovi bližnji su ostali bez podrške koju su zaslužili.
Na kraju, važno je napomenuti da život u Srbiji, uprkos svemu, nastavlja da ide napred. Narod je svestan da vlast i domovina nisu isto, i da se prava borba mora voditi za očuvanje Srbije kao države. Iako su pokušaji destabilizacije prisutni, građani su spremni da se bore za svoju zemlju i da osiguraju da se ovakve tragedije više ne ponavljaju. Naša istorija nas uči da ne smemo dozvoliti da naša domovina bude ugrožena, a odgovornost za to leži na svima nama.
