Gust tekst, prepun slika, koji se koristi u knjizi „Bašta sljezove boje“ autora Branka Ćopića, predstavlja značajan umetnički izraz koji odražava složenost ljudske sudbine u teškim vremenima. Objavljena 1970. godine u Plavom kolu SKZ, ova knjiga donosi nostalgičan osećaj i podseća nas na to da je svaki trenutak života, bilo radostan ili tragičan, deo našeg postojanja. Ova dela su posvećena Ziji Dizdareviću, koji je izgubio život u logoru Jasenovac, što se saznaje tek na kraju predstave, čime se pojačava emotivni uticaj.
Režija Egona Savina u ovoj adaptaciji uspeva da vrati fokus na sudbine običnih ljudi i istinske vrednosti koje se ističu kroz predstavu. U predstavi se prepliću etika i estetika, jer umetnost mora da preispituje, ali ne sme da uništava duboka humanistička načela. U monodrami „Bašta sljezove boje“, glumac Nebojša Milovanović varira različite glasove i likove, stvarajući osećaj večnosti i tragike. Priče iz knjige su dramaturški povezane i oslanjaju se na univerzalne simbole, što dodatno obogaćuje predstavu.
Adaptacija prati život Đeda, kroz koji se oslikava svet zaturenih života i junaka koji predstavljaju arhetipske istine. Uloga Nebojše Milovanovića je izazovna jer se kazivanje ne vrti oko jednog lika, već se neprestano menja perspektiva, što zahteva visoku veštinu glasovnog moduliranja i fizičke izraze. Njegova izvedba ne samo da prenosi priče, već i duboko emotivno iskustvo gledalaca.
Kraj predstave ostavlja snažan utisak, naročito rečenicama iz čuvenog pisma Ziji, koje izražavaju tugu i nadu. Predstava je prožeta Ćopićevskim humorom i radosnom setom, kao da se uvek umiče nečemu neizrečenom. U tom smislu, obične stvari postaju osnova za mitološke priče, a cilj je dohvatiti zrno lepote i radosti koje može spasiti svet.
Kada pripovedač izgovara oproštajne reči, scena postaje posebno katarzična. Cipele koje ostaju na đačkoj klupi simbolizuju prolaznost i postavljaju pitanje o tome kuda dalje. Ova scena otvara prostor za refleksiju o međusobnom odnosu čoveka i sveta, kao i o njegovim željama i realnosti koju doživljava.
Takve predstave, kao što je ova adaptacija Ćopićeve knjige, imaju značajnu ulogu u sazrevanju pojedinca i kolektiva. One nas podsećaju na važnost umetnosti kao sredstva za preispitivanje života i ljudskih vrednosti. Uvek se vraćaju na temeljne ljudske emocije i iskustva, istovremeno provocirajući gledaoce da razmišljaju o svom mestu u svetu i o tome kako se nositi sa vlastitim unutrašnjim borbama.
U konačnici, „Bašta sljezove boje“ je više od obične predstave – to je duboko emotivno iskustvo koje nas poziva da se suočimo sa prošlošću, da razmislimo o trenutnom stanju i da razmislimo o budućnosti. U ovoj adaptaciji, umetnost postaje sredstvo za istraživanje ljudske sudbine, pružajući nam priliku da se povežemo sa univerzalnim temama ljubavi, gubitka i nade. Ova predstava ostavlja snažan utisak i podstiče na razmišljanje o važnosti očuvanja ljudskih vrednosti u svetu punom izazova.
