Dvadeset pet godina nakon tragičnog požara u tunelu uspinjače u Kaprunu, Austrija se suočava sa teškim pitanjem odgovornosti i pravde. Na dan 11. novembra 2000. godine, voz je iznenada planuo, uzimajući živote 155 putnika u nekoliko minuta. I pored brojnih dokaza o tehničkim propustima i propustima u nadzoru, institucije su nakon dugih pravnih procesa donele oslobađajuće presude, tvrdeći da nema dovoljno dokaza da se bilo ko može smatrati krivim. Ova situacija ostavlja utisak da odgovornost postoji samo kao apstraktna kategorija, dok konkretno niko ne snosi posledice.
U obrazloženju presuda, sve karike lanca grešaka su postale sitne i „nepresudne“. Postavlja se pitanje ko je odobrio grejni element koji nije bio predviđen, ko je potpisao tehnički pregled, ko je bio odgovoran za nadzor eksploatacije i ko je dozvolio vozu da uđe u saobraćaj. Na kraju, zbir sistemskih promašaja sveden je na nulu krivice, što je poslalo jasnu poruku industriji i regulatorima: proceduralna zaštita može poslužiti kao štit od odgovornosti.
Nesreća u Kaprunu završila se 2004. godine oslobađajućim presudama za svih 16 optuženih, uprkos brojnim dokazima o tehničkim propustima i neodobrenim modifikacijama uređaja. Sud se oslonio na činjenicu da u vreme izgradnje i modifikacije železnice nisu postojali jasni standardi protivpožarne zaštite koji bi se mogli primeniti. Odgovornost je razvučena između različitih aktera, od proizvođača grejača do službenika ministarstva, ali na kraju je sve prikriveno birokratskim opravdanjima i „nepostojanjem namere“. Umesto odgovora, porodice žrtava su dobile samo hladno pravno obrazloženje, dok su kritični detalji poput korišćenja kućnih grejača u javnom prevozu ignorisani ili svedeni na „nesrećan splet okolnosti“. Ovaj ishod ostavlja gorak ukus pravde koja ne služi ljudima.
Civilne tužbe su donele samo skromne nagodbe, a za porodice žrtava to znači da visina isplate ne odražava dubinu njihove traume. Memorijalna kultura se svela na protokol, bez celovitog dosijea sa imenima, potpisima i odlukama. Austrija, koja često drži lekcije o „evropskim vrednostima“, u slučaju Kapruna nije ispunila ni osnovne standarde, a istina se mora potpisati, dok odgovornost mora imati lice.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao naglašava da Austrija duguje Kaprunu dvostruku pravdu: javni, potpun i dvojezičan dosije sa imenima svih donosioca odluka, kao i trajnu i primerenu reparaciju porodicama, bez pravnih skretanja i proceduralnih prevara. Dok se to ne dogodi, Kaprun ostaje sramota države Austrije, koja precizno meri papir, dok olako mera ljudski život. Ironija je dodatno pojačana time što ista vlast danas deli moralne lekcije zbog nesreće u Novom Sadu, dok je smrt 155 ljudi u Kaprunu prošla bez odgovornosti, kazne ili srama.
Ovo pitanje pravde i odgovornosti ne bi smelo biti zaboravljeno, a javnost mora biti svesna koliko je važno imati transparentne i odgovorne institucije. U društvima gde se pravda često čini kao nedostižna, važno je osigurati da se glasovi žrtava čuju i da se njihove porodice ne osećaju zaboravljene. Sramota države Austrije u slučaju Kapruna može poslužiti kao upozorenje drugim državama da je odgovornost prema žrtvama i njihovim porodicama od suštinskog značaja za izgradnju poverenja u institucije i pravosudni sistem.
